Mom4life

Da li su sve mame hrabre plašljivice?

Ponekad sam kukavica. Ona najgora. Kada je Filip u pitanju, često potpuno neosnovano strepim i plašim se koječega. Ne mogu reći da se ponosim time, naprotiv, ali me donekle teši misao da su i druge majke jednako hrabre plašljivice. Možda odajemo utisak da smo supermame, prave lavice, ali kada su mališani u pitanju krhke smo poput najtanjeg stakla. Strahujemo zbog svake sitnice, čak i kada je sve u savršenom redu, preuveličavamo situacije i svuda nosimo svoje brige. Za svaki slučaj.

Plašila sam se, isprva, u trudnoći. Kada se samo prisetim svakog UZ pregleda i sebe kako pomno pratim mimiku doktorke koja zadovoljno tumači sve one parametre… Čini se da nisam disala. Ni treptala. Samo da mi kaže da je Filip OK i da ima ukupno 20 prstića… Jednom prilikom, videvši da buljim u nju kao tupavo tele, nasmejala se i rekla da bi ona bila odličan pokeraš.
“Šta, molim, zašto?”, prenula sam se.
“Zato što sam vremenom morala da se izveštim i budem potpuno ozbiljna, jer me sve tako gledate na pregledima i reagujete na moje svako slučajno pomeranje obrva ili usana. Odmah mislite da je nešto krenulo po zlu. A nije.” True story.

Ajme koliko sam brinula u devetom mesecu ako se Filip uspava u stomaku i ne promeškolji deset puta za dva sata. Štereberki rekli da to tako treba i ja, budala, to preozbiljno shvatila. Sido, rodila si idiota, rekla sam jednom svojoj mami.

Brinula sam zbog svakog dobijenog grama i kako li ću kasnije skinuti višak kilograma. Uvek su mi dvaput morali meriti pritisak na pregledima jer bi pre suočavanja s vagom gornji bio 160. Siđem s vage i dam sestri da mi ponovo izmeri, kad ono 120/80. Moje redovne dogodovštine su se prepričavale i u čekaonici…

Strahovala sam ja i od pucanja vodenjaka nasred ulice. Blam bi me sater’o u ćošak, a bruka pojela, da se to desilo.
Plašila sam se i kada sam krenula u porodilište. Noge su mi se, bre, tresle, a srce ludački tuklo. Dlanovi ledeni, a obrazi vreli. Klasična trema. Samo da sve prođe dobro… Tresla sam se i kad sam saznala da se ipak moram poroditi carskim rezom. Strah od nepoznatog. Noge mi se tresu, a ja prevrćem očima jer nisam zamišljala takav ishod.

Čekajući da prvi put vidim Filipa, pitala sam se da li se ljubav, zaista, dogodi odmah i hoću li je i ja osetiti. Jesam.

Strahovala sam kada smo ga doneli iz porodilišta. Isprativši na vratima roditelje i patronažnu sestru, koji su došli da nam pomognu, u šali sam rekla “i, šta sad?” Kako li će proći prva noć, pitala sam se pomalo uplašeno.

Strepela sam svaki put kada bih mu pridržavala glavicu. Plašila sam se da mu ne povredim pupak prilikom kupanja. Naravno, otpao je baš onda kad patronažna sestra nije bila tu. Sećam se svoje reakcije: „Nebojšaaa, fuuuuj! I šta sad, bogte tvoj? Daj brzo one beleške iz školice za trudnice, da se podsetim!“ Antologijski trenutak.

Strahovala sam na početku da ću pasti od umora, da neću čuti ako zaplače u toku noći a ja čvrsto zaspim (hahahaha, kako sam naivno verovala da ću ikada više čvrsto zaspati). Brinula sam hoću li mu uspeti pomoći kad nastupe grčevi. Srećom, nije ih imao.
Prva visoka temperatura i prodoran kašalj doneli su nove brige i neprospavane noći. Jede li on dovoljno, često se i danas pitam. Kada li će taj treći zub i zašto gotovo sve bebe u našem okruženju prespavaju celu noć, a Filip se i dalje barem jednom probudi?

Plašim se da ne tresne s kreveta na pod kad se na sekund okrenem, a on kao furija odjuri do ivice. Strahujem da se u sekundi nepažnje ne preturi s taburea na koji se stalno pentra, da ne zapne jer silno želi da potrči, a tek što je prohodao. Da se ne zagrcne jedući kokicu, proguta sitan predmet, popije omekšivač ili ne dobije alergiju na pečurke, koje još nije jeo. Plašim se prehlada i virusa. Brinem da se ne smrzne kad se noću uporno otkriva. Da li mu je hladno i treba li još jednu majicu i par čarapa da mu navučem kada ga vodim napolje na minus dva? Plašim se da se ne povredi u igri, udari glavu o ivicu stola, ili mi ne isklizne iz ruku.

Plašim se da će mi prebrzo odrasti i da neću stići da ga dovoljno izgrlim i izljubim. Da ću mu već sutra postati dosadna i da će bežati od mene. Da se neće ni setiti jednoga dana svih tih divnih trenutaka koje provodimo sada i koje ćemo tek provoditi zajedno. Plašim se da će mi se ipak izmigoljiti i da neću uspeti dovoljno puta da mu kažem koliko ga volim…

Related posts

Mom4life

Tantrumi – izađite na kraj s izlivima besa kod dece

Bes i histerija mališana uvek isfrustriraju roditelje, naročito ako se dogode u javnosti. Kada se najčešće javljaju tantrumi i ka...

Mom4life

Kupujemo li lepo ponašanje deteta?

Pre neki dan sam, u čekaonici Doma zdravlja dok smo Aleksa i ja strpljivo čekali da ga njegov pedijatar prozove na kontrolu, bila sv...

Mom4life

Dečje igre uz koje je samoizolacija lakša

Kada je pre neki dan proglašena nova mera zabrane kretanja usled korona virusa, kojom smo u obavezi da subotom od 13 sati do ponedelj...

Mom4life

9 zadataka za deveti mesec

S nestrpljenjem sam dočekala taj deveti mesec i konačno mogu reći da sam ušla u završnicu "trudničke trke". Iako me do upoznavan...

No comments

Leave a comment